Lekovitost psihoterapije

“Ja radim svoje stvari i ti radiš svoje stvari.

Ja nisam u ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, i ti nisi u ovom svetu da ispunjavaš moja.

Ti si ti.

Ja sam ja.

I ako se budemo sreli, to će biti lepo.

Ako se ne sretnemo, šta se tu može.

(Frederick Fritz Pels, 1969).

 

“Koliko i da li je psihoterapija efikasna?”  je pitanje koje je predmet velikog broja istraživanja. Odgovor na ovo pitanje zanima podjednako terapeute i klijente. Naročito je zanimljivo odgonetnutni čime i kako psihoterapija pomaže?

Najnovije studije pokazuju da je susret osobe sa osobom ono što isceljuje i menja. Priroda odnosa između klijenta i terapeuta je najvažniji faktor uspešnosti terapije (Crkson, 1990, prema Colin, 1999). Za dobre ishode tretmana, od najvećeg značaja su dobar odnos između terapeuta i klijenta. Sa stanovišta klijenata, podrška, razumevanje i savet koji dolaze od terapeuta se smatraju najvažnijim faktorima dobrih ishoda tretmana.  Klijenti su opisali da su za njih najuspešnije bile one terapije gde su terapeuti pomagali, štitili, podsticali i razumeli (Henry, Schasht, Strupp, 1986, prema Brent el al., 1998).  Tačna empatija, konkretnost i ukupan terapijski odnos mogu doprineti i promeni stanja anskioznosti klijenata (Dostanić, 2003).

Bezbedna sredina, radni savez i dijaloški odnos su tri elementa koja se nadovezuju jedan na drugi i od kojih zavisi odnos klijenta i terapeuta. Potencijal za promenu i razvoj proizilazi iz onoga što se javlja u odnosu ili egzistencijalnom susretu između terapeuta i klijenta, odnosno ozdravljenje dolazi kroz intersubjektivni dijalog (Crocker, 2001). U svakodnevnoj upotrebi reč dijalog označava razgovor. Dijalog je element kontakta u svakodnevnom životu i u terapijskoj praksi. U većini psihoterapijskih pravaca i savetovanja, dijalog se odnosi na kvalitet komunikacije između terapeuta i klijenata (Daniels, 2004). Egzistencijalni dijalog se dešava kada se dve osobe sretnu kao osobe,  kada svaka od njih reaguje i u isto vreme doživljava da ona druga utiče na nju. Dijalog je uzajamno iskustvo susreta pri kojem u prvom nije znanje i iskustvo psihoterapeuta, ili ideja o tome šta onaj drugi jeste, što bi mogao ili trebao biti, već volja da se taj drugi čuje, uključujući i ono što je u pozadini izgovorenoga (Jakelić, 2011). Da bi postojao dijalog, neophodno je da postoji uzajamnost.         Do ozdravljenja dolazi, upravo kroz intersubjektivni dijalog. Kako bi terapija uspela, terapeutova odgovornost je da se potrudi da se sretne sa klijentom, sa svim onim što on u tom trenutku nosi.

Kroz uključenost, prisutnost i potpunu angažovanost stvaraju se uslovi za susret, a upravo je susret osobe sa osobom, lek psihoterapije i  ono što isceljuje i menja.

 

Sandra Pašćan

Magistar psihologije i geštalt psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *