Mržnja i duhovnost

 

U poslednje vreme svedoci smo događaja koji su pokrenuti mržnjom. Hanter Bomon u svojoj knjizi “Duša kao dimenzija iskustva” piše o mržnji kroz dimenziju duhovnosti.

Mržnja ponekad toliko naraste da privremeno nadvlada ljubav i milosrđe i tada može da izazove užasne posledice i prouzrokuje ogromnu patnju. Osim što je prisutna u velikoj “javnoj areni”, ona je skriveni igrač na radnim mestima mnogih ljudi, a prisutna je u privatnim životima i odnosima u mnogim porodicama. U ovom tihom obliku, mržnja može da bude vrlo suptilna i kao emocija da ostane potpuno skrivena od radara svesnosti. Ona postaje nemi, lako poreknuti pokret duše koji zatvara srce i dušu, briše svest o ljudskosti drugih, pa čak i podstiče fizičko i psihičko nasilje. Takvo zatvaranje duše kao oblik mržnje dozvoljava nam da ostanemo nesvesni i nedodirnuti ljudskošću drugih. U video snimcima iz logora možemo da vidimo vojnike svih nacija kako mirno popunjavaju formulare ili puše. Ne izgledaju kao da su u emotivnom stanju mržnje prema žrtvama, međutim svesnost duše prekinuta je kako ne bi bili dodirnuti tuđom patnjom. Saosećanje im je uspavano. Ako su dobri građani Salema bili u stanju da gledaju žene iz susedstva kako gore na lomači kao veštice, mora da su bili i u stanju da isključe osećanje empatije prema tim nesrećnim ženama, od kojih su makar neke bile potpuno nevine.

Zatvaranje srca  jedno je od obeležja mržnje. Takva otupelost osećanja događa se takođe i kada roditelji zlostavljaju svoju decu, kada saradnici kinje kolegu i kada su posvađani ljubavnici privremeno nesposobni ili nevoljni da se međusobno razumeju, te pribegavaju emotivnoj ili fizičkoj okrutnosti. Mržnja je više od emocije, to je pokret duše koja se zatvara i briše osetljivost za ljudskost koja nam je  svima zajednička. Shvatanje mržnje kao pokreta zatvaranja duše, a ne samo kao emocije, omogućava nam da osmotrimo njene suptilnije aspekte i da razumemo zašto nam je potrebna, te da je ne možemo potpuno uništiti i proterati iz sveta. Mnogi brižni i moralni ljudi pokušavaju da isključe mržnju iz svog unutrašnjeg sveta. Ovde leži paradoks, ako naprosto verujemo da je mržnja loša i ako naumimo da je uništimo, u opasnosti smo da podlegnemo mržnji time što mrzimo mržnju. Tada nam je veoma teško da se bavimo sopstvenom mržnjom i da otkrijemo kako da je iskoristimo na dobar način. U opasnosti smo da postanemo slepi za ono što sami radimo.

Kako bi ovo bilo jasnije, zamislimo porodice u kojima, u osnovi dobri ljudi, vrše nasilje i zlostavljaju žene, muškarce i decu. Ako upitamo počinioce mrze li svoju decu ili partnere, odgovor bi možda bio: “Da, mrzim ih”, ali češće je, “Ne, volim ih”. Ipak kada vidimo modrice na telima zlostavljanih partnera ili dece zapitamo se kako su one mogle nastati, ako ne iz mržnje (Bomon, 2014).  Suptilnije oblike mržnje teško je proučavati, prvenstveno stoga što postoji snažan tabu u vezi sa tim da se pokažemo kao osobe koje mrze. Zbog toga ljudi kamufliraju svoju mržnju, krijući je od sebe i od drugih i puštajući da suptilna mržnja slobodno hara, van naše svesti o tome.

Suptilni oblik mržnje može da se ispolji kao nevidljivi veo koji nas štiti od onoga što ne želimo da vidimo, recimo kao onda kada prođemo pored beskućnika na ulici, kada sa prijateljima žučno raspravljamo o nepravdi, a pritom ne preduzimamo nikakvu smislenu akciju. Mržnja vreba skrivena u neizgovorenom osećanju superiornosti kada prijatelji preko telefona ogovaraju zajedničkog poznanika, ili kada političari i učeni ljudi, praveći se da vrše objektivne analize ismevaju mišljenje suparnika, umesto da započnu sadržan dijalog. Mržnja se kao zatvaranje duše propoveda sa mnogih govornica i odzvanja kroz prodornu retoriku popularnih televizijskih voditelja. Ako pažljivo posmatramo kako se ljudi odnose jedni prema drugima u svakodnevnom životu (a pri tome ne slušamo ono što kažu da rade), možemo da vidimo da osim dobrih dela koja čine, takođe često i povređuju druge i pokazuju nedovoljno poštovanja prema drugima. Ponekad se iza osmeha i ozarenog lica krije vrlo neosetljiva osoba.

Hanter Bomon nas uči da doživimo mržnju, a da je ne iskažemo ili joj sudimo i tako uočimo šta je to što mržnja želi. Ako zaista istražujemo, videćemo da je cilj mržnje da otkloni prepreke koje stoje između nas i onoga što naše srce želi. Pažljivo posmatrajući, videćemo da ono što mržnja želi, jeste ono što nas vezuje za patnju i da ona zapravo želi da nas oslobodi.

 

Sandra Pašćan

Magistar psihologije i geštalt psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *