Oprostiti preljubu ili osvetiti se? III deo

Krize u međuljudskim odnosima su prisutne i očekivane tokom života, samo kod različitih ljudi,  različitog intenziteta i sa različitim razrešenjima istih.

Različite reakcije na prevaru možemo takođe posmatrati kroz dve dimenzije.  Prva je stepen svesnosti a druga dimenzija je da li osoba želi da sačuva vezu. Na primer, osoba može da oprosti prevaru kada on ili ona želi da održi vezu i pri tom je vrlo svesna kompletne situacije, međutim prevarena osoba može da bude slepa za prevaru kada on ili ona želi da održi vezu, tako što je nesvesna cele situacije (Freyd, DePrince & Gleaves, 2007).

Empirijska istraživanja sugerišu da je slepilo za izdaju psihološki važno za žrtvu (Freyd, DePrince & Gleaves, 2007). Slepilo za izdaju je verovatno imalo važnu ulogu u evoluciji čoveka.

Prema evolucionoj teoriji muškarac se pribojava da će drugi muškarac imati njegovu ženu i to izražava tučom i proganjanjem. Sa druge strane, žene su tradicionalno zavisne od muškarca i njihova ljubomora se zasniva na strahu od gubitka sigurnosti i resursa, kako za sebe, tako i za svoju decu. Imajući u vidu da se mnoge žene plaše moći muškarca, čest je slučaj da žene krive sebe zbog partnerovog neverstva i zameraju sebi zbog svojih mana (Fisher, 2004).

Postoji čitava lepeza faktora koja utiču na to da li će se neka veza završiti nakon otkrića prevare i na koji će način reagovati prevarena osoba.

Neko može verbalno i fizički napasti partnera, neko može da se odluči za osvetu.

Neko će se, misleći da na taj način spašava vezu, odlučiti za špijuniranje partnera, ograničavanje njegove slobode ili će možda pretiti suparnici. Postoje sa druge strane osobe koje se trude izraziti svoja osećanja i brige, kako bi što bolje rešili krizu u vezi. Isto tako, neke osobe mogu početi ulagati dodatni napor, jer žele postići da ih njihovi partneri smatraju privlačnijim i vrijednijim. To obično čine tako što ulažu više truda u sopstveni izgled kako bi postali fizički privlačnije ili jednostavno ulažu više truda prilikom obavljanja svakodnevnih obaveza (Guerrero i Andersen, 1998; prema Miller, 2015).

Različiti procesi imaju ulogu u razvoju odnosa, kao što su interesi, intimnost, lične želje, strahovi, fantazije i emocije (Rusbult i Buunk, 1993, Reis i Shaver, 1988; prema Hewstone i Stroebe, 2003), gde odnos postaje ili stabilan i zadovoljavajuć, ili nezadovoljavajuć i pun sukoba i problema.

 

 

 

KRAJ!

 

 

Vesna Radoman Roknić

master psiholog-integrativni psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *