Osnovna filozofija Relaciono – razvojnog modela Integrativne psihoterapije

Svaka psihoterapijska škola i metoda leži na određenim filozofskim konceptima. Oni boje način na koji terapeut gleda na svet, druga ljudska bića, klijente i sebe. Stoga je važno za kvalitetan psihoterapijski proces da se klijent i terapeut slažu ili da bar imaju približan pogled na svet. Prilikom izbora svog psihoterapeuta, dobro je da proverite koje je orijentacije i stoga odredite da li se slažete sa osnovnim filozofskim konceptima te orijentacije, kako bi psihoterapijski proces bio što uspešniji. U daljem teksu ću vam prikazati osnovne filozofije Relaciono-razvojnog modela Integrativne psihoterapije Kena Evansa i Marije Gilbert, koji i sama primenjujem.

Filozofska osnova našeg pristupa Integrativnoj psihoterapiji je sledeća:

  1. Konstruktivizam

Ljudska bića stvaraju značenja, o sebi i drugima, unutar sveta sa različitim vrstama odnosa. Budući da je to sve socijalni konstrukt, ono može biti prerađeno i izmenjeno.

  1. Fenomenologija

Iz fenomenološke perspektive ljudsko ponašanje je viđeno kao određeno ličnim iskustvom pre nego spoljašnjom objektivnom stvarnošću. (Cohen & Manion, 1994 prema Evans i Gilbert,  2005). Naglasak je stavljen na direktno iskustvo i angažovanje, ,,…najvažnija shvatanja do kojih sam došao nisam ostvario uz pomoć knjiga ili drugih ljudi, nego na početku bar, iz mojih ličnih percepcija, posmatranja i intuicije…” (Moustakis, 1994 prema Evans i Gilbert , 2005). Fenomenološki metod istraživanja poštuje važnost subjektivnog iskustva kao validnog izvora znanja. Fenomenologija je kompatibilna sa teorijom polja.

  1. Teorija polja

Teorija polja, po Levinu (Lewin, 1952 prema Evans i Gilbert, 2005) je način gledanja na ,,celokupnu situaciju”, koja je opisana kao organizovana, međuzavisna, međusobno povezana, interaktivna priroda ljudskih fenomena. (Parlett, 1991 prema Evansi Gilbert , 2005). U ovom kontekstu se smatra da ono što polje proizvodi ima unutrašnje značenje i vrednost samo po sebi.  Iskustvo je blisko povezano sa trenutnim stanjem polja i ne može biti shvaćeno u izolaciji. Ovo podupire važnost osetljivosti na kontekst u klijentovom životu. Svesnost je od ključnog značaja u teoriji polja, dozvoljavajući individui da postane svesna dostupnih opcija i da bira između njih. Svesnost zahteva da individua ima dovoljan kapacitet za vulnerabilnost i otvorenost za iskustvo, da bi mogla da ulazi u hranljiv kontakat sa okruženjem. Geštalt koncepti figure i graunda su korisni u procenjivanju na šta od celokupnog iskustva treba obratiti pažnju. U bilo kojoj tački našeg iskustva određene potrebe će preuzeti prioritet i postati figura, dok će druge ostati u graundu našeg iskustva. Usmerenje na ono što je figura pomaže da izbegnemo da budemo preplavljeni svim onim što je trenutno u graundu. Time što se koncentriše na celokupnost iskustva u bilo kom datom trenutku, teorija polja je kompatibilna sa holizmom.

  1. Dijalog

Tako epistemološke osnove našeg pristupa integrativnoj psihoterapiji podržavaju nelinearnost i višeuzročnost teorije polja, fenomenološko rasvetljavanje subjektivnog ličnog iskustva i istovremeno istraživanje unutrašnjeg iskustva i spoljnje aktivnosti u okruženju, koje zastupa holizam.

Dijaloška perspektiva, koju je razvio egzistencijalni filozof Martin Buber, kompatibilna je sa svim navedenim epistemologijama i dodaje dalju dimenziju, koja je ključna za naš pristup integrativnoj psihoterapiji, a to je međuljudska dimenzija. Buber je kritikovao prenaglašavanje individulne egzistencije na uštrb ljudske među-egzistencije. Međuljudski fokus Bubera obuhvata i Ja-Ti i Ja-To polarnosti življenja i potvrđuje naše ubeđenje da se paradoksalna perspektiva prema polarnostima najbolje uklapa u ljudsko stanje. Ja-To je neophodno za život, rekao je Buber, ali u isto vreme bez Ja- Ti odnosa mi zapravo ne živimo! (Buber 1996 prema Evans i Gilbert , 2005).

  1. Holizam

Holizam ističe da je celina veća od zbira delova. Iz holističke perspektive, ništa se namerno ne ignoriše. Posmatranje dešavanja u spoljašnjem svetu paralelno je sa posmatranjem u čovekovom unutrašnjem subjektivnom svetu. Holističko posmatranje stoga nije samo ,,gledanje”, nego  pažljivo gledanje,  u dubinu. Holistički proces nudi aktivnu i uključenu opservaciju u celinu ljudskog bića, uključujući kogniciju, senzacije i emocije. Osoba pokušava da unese celu sebe u to što je figura u celovitosti njene aktivnosti u svetu. Ovo se može posmatrati kao zajednička oblast između ,,dijalektičko-intrapsihičkog” i ,,dijaloško interpersonalnog” nivoa iskustva (Hycner, 1993 prema Evans i Gilbert , 2005) u kontekstu celokupnog iskustva osobe.

  1. Ti si – dakle, i Ja sam

Buberov naglasak na Ja-Ti odnos prirodno vodi do verovanja u kokreaciju ili ko-stvaranje u svim odnosima. U našoj koncepciji psihoterapije je centralan fokus na kokreaciju terapijskog odnosa kao interakcionog događaja u kom učestvuju obe strane. To nije jednostran odnos u kome jedna strana ,,radi” dok je druga pasivni primalac, nego se radi o relacionom procesu koji je kokreiran i konstantno se menja, a njemu doprinose jednako i klijent i terapeut. Ovo je pogled na terapijski proces koji uključuje dve osobe, priznajući da će klijent takođe uticati na terapeuta. Naš pristup je veoma u skladu sa teorijom intersubjektivnosti, koja naglašava ,,recipročan uzajaman uticaj” (Stolorow & Atwood, 1992 prema Evans i Gilbert, 2005), savremene dijaloške pristupe unutar geštalta, sa fokusom na lekovit dijalog u psihoterapiji (Hycner, 1993 prema Evans , i Gilbert 2005) i savremenu relacionu psihoanalizu sa sledećim načelom:

,,Relacioni pristup za koji se zalažem posmatra odnos pacijenta i analitičara kao odnos koji se stalno iznova utvrđuje kroz konstantan međusobni uticaj, u kome i pacijent i analitičar  sistematski utiču jedan na drugog”. (Aron, 1999prema Evans i Gilbert , 2005). Stolorou i Atvud (Stolorow & Atwood, 1992 prema Evans i Gilbert , 2005) jezgrovito sažimaju njihov stav: ,,…naš je pogled da …putanju sopstvenog iskustva u bilo kojoj tački razvoja oblikuje intersubjektivan sistem u kome se kristališe”. Oni koriste termin ,,kodeterminacija” da opišu ovaj recipročan proces u razvoju i u psihoterapiji. Sva ova tri pristupa naglašavaju uzajamnost terapijskog procesa, iako se tehnike koje se koriste, pogledi na transfer i kontrantransfer i način uspostavljanja odnosa veoma razlikuju.

 

Evans, K. R. & Gilbert, M. (2005) An Introduction to Integrative Psychotherapy. New York: Palgrave-Macmillan.

 

Zorica Knežević

Psiholog i psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *