Roditelji i adolescenti-kako biti na istoj strani?

Adolescencija je veoma buran period i za adolescenta i za porodicu.

Tokom formiranja  sopstvenog identiteta adolescenti prolaze kroz različite faze razvoja koje su  praćene brojnim psihofizičkim promenama.

Odnos roditelja prema tim promenama jedan je od ključnih faktora uspešnosti čitavog procesa.

Sve ovo može biti vrlo zbunjujuće za roditelje.

Sada ću nabrojati neke od grešaka koje često čine roditelji adolescenata:

Neki roditelji su usmereni samo na to da oni nisu zaslužili da se njihovo dete na taj način ponaša prema njima. Možda su i u pravu, ali samosažaljenje im neće biti ni od kakve pomoći, može samo dovesti do toga da budu prepuni ljutnje i ogorčenosti.

Sa druge strane postoje roditelji koje sami po sebi ne podnose nikakve granice i pravila, vole slobodu i svojoj deci je pružaju u velikim količinama. Često tolerišu sve moguće vrste neprihvatljivog ponašanja kod svog deteta, a posle se čude što njihova deca neće ništa da urade što se od njih traži. Slični njima su i takozvani „kul roditelji“.

Još jedno od nefunkcionalnih ponašanja roditelja je njihova zastrašenost od bilo čega što dolazi od spolja. Okolinu doživljavaju kao ugrožavajuću i zbog toga stalno „vise“nad glavom svojoj deci i trude se da ih zaštite od bilo kakve neprijatnosti.

Postoje roditelji koji nisu uopšte prisutni za svoju decu, zbog prezauzetosti karijerom. Često ni ne primete kada im dete zapadne u nevolje. Ne bave se mnogo svojom decom.

Neki roditelji su skloni da ljubav kupuju materijalnim stvarima, i to ne samo ljubav već i detetovu poslušnost. Rezultat takvog vaspitnog stila dovodi do toga da su njihova deca najčešće bez ambicija, jer su navikli da dobijaju sve što im je potrebno bez ikakvog uloženog napora.

Zatim tu su i „preterano posvećeni roditelji“ koji su uključeni u svaki deo detetovog života, do te mere da nemaju svoj život. Deca ovih roditelja često kada odrastu izbegavaju da ih posećuju.

I na kraju ima roditelja koji misle da oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu i potpuno su gluvi na to što deca pokušavaju da im kažu šta u stvari žele.

Svako od nas s vremena na vreme pogreši kao roditelj, i to je u redu.

Trudite se da ne budete prestrogi ali imajte kontrolu.

Trudite se da ne kritikujete previše, setite se da pohvalite svoje dete.

Ono što je veoma bitno to je da imate komunikaciju sa detetom, budite iskreni i druželjubivi, ali istovremeno i zadržite autoritet.

Pokažite ljubav i razumevanje ali i odlučnost. Stav je jedna od najmoćnijih alatki.

Postavite jasna pravila ali ne prestroga. Zajedno dogovorite posledice ne pridržavanja dogovorenog. Ukoliko vi ne postavite pravila, oni će izmisliti svoja.

Neka pravila budu jednostavna i pravedna.

Nemojte postaviti pravila koja ne možete da nadgledate i sprovodite.

Vremenom će se vaše dete menjati, tako da nije loše prilagođavati pravila tim promenama.

Ono što je bitno, to je da očekivanja koja imate prema detetu moraju biti u skladu sa njegovim sposobnostima.

Razgovarajte sa njima kao sa sebi ravnima i iznenadićete se rezultatom.

 

 

 

Vesna Radoman Roknić

master psiholog-psihoterapeut

vesnaroknic021@gmail.com

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *