“Sedi mirno da te vidim”

Hiperkinetički poremećaj, nedostatak pažnje i da li i kako psihoterapija pomaže

 

Hiperkinetički poremećaj ili  na engleskom attention deficit hyperactivity disorder ADHD je  teškoća usmeravanja pažnje, kontrole ponašanja i prevelika aktivnost. Slikovito, kao “sala sa hiljadu televizora uključenih u isto vreme na različitim kanalima”.

Roditelji ga primete kod dece koja su u stalnom pokretu ili ne mogu mirno da sede, dok se kod odraslih prepoznaje u ne završenim poslovima, gubitku fokusa i stalnom pronalaženju novih aktivnosti.

Biti dete podrazumeva, biti aktivan i pronalaziti nove izvore pažnje, ali kod dece sa hiperkinetičkim poremećajem, aktivnosti i impulsivnost su intenzivnije i učestalije. Kako bi se dijagnostikovalo takvo ponašanje kao “poremećaj” potrebno je da dete pokazuje šest ili više simptoma u periodu od nekoliko meseci: lako ometanje u igri, zaboravljanje stvari, teškoću fokusiranja na jednu aktivnost, organizacije i učenja novog. Deca koja imaju simptome hiperaktivnosti često se vrte na stolici, stalno pričaju, dodiruju predmete oko sebe, ne mogu da sede mirno tokom ručka, u školi na času ili dok čitaju knjigu.

Kako psihoterapija može da pomogne?

Različite forme psihoterapije i farmakoterapije se koriste za tretman hiperkinetičkog poremećaja. Da, one mogu da pomognu, ukoliko se u tretman uključe dete, roditelji, škola i sve osobe koje su važne detetu.

Predškolska deca imaju slabo razvijene kognitivne veštine i nerazvijen govor, pa je za njih korisnija bihejvioralna terapija. Bihejvioralna terapija ih uči organizovanju aktivnosti, socijalnim veštinama, deljenju igračaka ili čekanju reda.

Kod školske dece i adolescenata, s obzirom na njihove razvijene kognitivne veštine i govor, primenljive su verbalne tehnike, a posebno, kognitivno-bihejvioralna terapija, koja uči dete da uspori, odloži reagovanje ili odgovor, tehnikama smirivanja i  promišljanja. Dete se individualno ili u grupi uči akademskim veštinama, adaptivnim oblicima ponašanja, organizovanju aktivnosti i samopoštovanju, pisanju beleški i efikasnom učenju.

Iskustvo kontakta deteta sa terapeutom koji ga prihvata i sluša bez uobičajenih kritika i osuda na koje je naviklo od strane odraslih, samo po sebi je blagotovorno.

Kako bi psihoterapija dece sa hiperkinetičkim poremećajem pokazala rezultate, važna je socijalna i emotivna podrška roditelja,  porodice i prijatelja.  Njihovo samopoštovanje može biti pogođeno kritikama i osudama odraslih i druge dece, pa mogu imati malo pozitivnih iskustava vezanih za postignuće i prijateljstva.

Roditelji mogu pomoći svojim stavom i odnosom:

-u kom će nagradjivati i hvaliti dete kada nešto dobro uradi, pa tek onda ukazati na ono što nije dobro;

-smanjenjem zahteva

(npr. ukoliko roditelj primeti da dete odbija da namesti krevet, prvo je potrebno da mu traži da stavi jastuk na određeno mesto, pa tek onda kada taj zadatak savlada, da predje na nameštanje kreveta);

-u kom neće procenjivati ličnost deteta,

-dobrom organizacijom i držanjem predmeta i stvari na svom mestu;

-negovanjem detetovih talenata i snage;

-ohrabrivanjem deteta da učestvuje i saradjuje u grupnim aktivnostima, umesto fokusiranjem na pobedu i uspeh i

-sopstvenom jasnoćom i doslednošću.

Iako deluje da hiperkinetički poremećaj nosi puno teškoća i prepreka, uz dobar tretman, razumevanje porodice, prijatelja i sredine u kojoj žive, deca i odrasli sa hiperkinetičkim poremećajem mogu biti uspešni.

 

Sandra Pašćan

Magistar psihologije i geštalt psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *