Veština tuge i žalovanja

 

Život nam često postavlja zadatke, a jedan od njih je i kako naučiti proći kroz procese tuge i žalovanja. Tuga, kao i mržnja, može da se shvati ne samo kao osećanje, već i kao pokret duše (Bomon, 2014).

To znači da je moguće ovladati tugom kao bilo kojom veštinom složenog pokreta, poput plesa ili sviranja muzičkog instrumenta. Posedovanje te veštine određuje hoćemo li doživeti uspeh ili propasti.

Mi ne tugujemo ako ne volimo i ako nema doživljaja gubitka.

Umećem tugovanja, menja se iskustvo gubitka, čak i gubitka usled smrti.
Jedna strana ljubavi jeste da patimo kada oni koje volimo pate i radujemo se njihovoj sreći. Kada umru, tugujemo.

Takva je ljubav, povezuje nas u domenu duše, navodeći nas da delimo iskustva sa onima koje volimo, te sve ono što oni rade i što im se dešava utiče i na nas. U blizini smrti, ljubavna veza postaje ogroman izazov za dušu, kada voljena osoba umire, neminovno je da budemo uključeni u njeno umiranje i taj odlazak nam ranjava dušu.

Način na koji prolazimo kroz ovo iskustvo i bol koju smrt donosi značajni su i za voljenu osobu i za nas. Obično mislimo da je tuga osećanje koje nas preplavi i plašimo se boli koju ona sobom nosi, međutim, tuga je više od strašne emocije koju moramo da prebrodimo.

Ona je proces kroz koji prolazimo i postoje određene veštine i načini razmišljanja koje možemo da naučimo kako bismo olakšali taj prolazak.
Veštinom tugovanja sa mesta ljubavi, smrt se, iako kraj života, preobražava u zaokruženje života.
Ljudi različito pristupaju žalovanju.

Neki mogu da poriču osećanja i da se ponašaju kao da se ništa nije desilo, dok druge preplavljuje neutešna bol. Ipak, ima i onih koji s poverenjem prihvate tugovanje, prođu kroz njega i posle izvesnog vremena izađu većeg srca, mudriji i čovečniji.

Za njih možemo reći da su savladali veštinom tugovanja.

Nijedan način tugovanja nije bolji, odnosno gori od drugog.

Svaka osoba će u datim okolnostima da uradi ono što može, a većina nas i ne može ništa drugo.

Neki su toliko skrhani gubitkom voljene osobe da nemaju izbora da potisnu bol kako bi nastavili da žive onako kako mogu. I ovakve reakcije imaju svoje mesto i zahtevaju hrabrost. Ipak ovakav vid tugovanja može da doprinese ogorčenosti, rigidnosti, umrtvljenosti ili sužavanju.

Za razliku od toga, drugi uspeju da tuguju lakše, pa i da ojačaju u svojoj ljubavi.
Svi naravno imamo zamisli o tome kako bismo želeli da nas zadesi tuga, ali ko od nas može da kaže kako ćemo se zaista ponašati kada se to i dogodi.

Veština negovanja duše je ta koja menja naš doživljaj smrti voljene osobe.

Iz knjige “Duša kao dimenzija iskustva”, dr Hanter Bomon.

 

Sandra Pašćan

Magistar psihologije i geštalt psihoterapeut

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *